O Mukiju i Brunu
Bruno je lajao svom snagom svojeg psećeg grla kada je začuo korake koji su se približili njegovom teritoriju. A pod svoj nadzor stavio je pola brijega. Ubrzo mu se pridružio Muki.
Par lijepih riječi upućenih ovim oštrim čuvarima i oni su prestali s galamom; Muki se izvrnuo na leđa, skupljenih šapica, tražeći maženje, a Bruno je na svoj način tražio pažnju skačući prednjim šapama na moje noge. Bruno je Mukijev potomak, iako se to na prvi pogled ne bi reklo. Pasmina je, hmmm… nedefinirana; mješanac. Mukica je manji, umiljatiji, jednostavno zbog toga izgleda mlađe. Ako se bolje pogleda, boja njihove dlake je ista. Muki je doduše dugodlak, a Bruno kratke dlake, no nijanse svih postojećih smeđih boja se ponavljaju na obojici; to je jedina njihova sličnost.
Prisjetila sam se priče.
O tome kako je Bruno došao na svijet nam je ispričao susjed Đuro, jednog vedrog zimskog dana dok smo šetali, a Đuro je
orezivao voćke u svojem voćnjaku na vrhu brijega. Njegov stari, vjerni pas, bio je prijatelj dolje spomenutog Bruna. Rijetko bi mu mogao promaknuti u redovitoj šetnji. Obično bi trebalo tek par
minuta da im se Brunček pridruži. Hodao je uz njih disciplinirano, tek se s vremena na vrijeme udaljio
da ponjuši neki trag. Toga je
dana Bruno dolazio cestom, vidjela sam kako trči cesticom koja vodi vrhom brda. Cilj
je bio Đurin voćnjak i stari crni pas.I tako je susjed započeo priču .
-Vidite ovog malog, ee...to vam je jedna zanimljiva priča kako je Bruno došao na svijet. Sused Branko mi je sve ispričal kak je to sve bilo. Naravno, da nije bilo Mukija ne bi bilo ni Brunčeka - započeo je priču Đuro. - Muki je pas od susjeda, pa znate ga... jako pametan i umiljat pas, maaa čudo jedno! Ovo dalje gore prema mojem gruntu je i sami znate šikara, par voćnjaka, pa je pesek slobodan. Nikome ne smeta. Ta zgoda s Mukicom je krenula jedne zime, ima tome nekih pet, šest godina. Bila je prava zima, snijega je bilo puno; padao je danima. Na vrhu brijega, par stotina metara od zadnje kuće, susjedov rođak Joža ima malu vikendicu, ukopal ju je u brijeg... tak da se ima kam skloniti; peć na drva je bila unutra, stari krevet za prespavati,(za silu) stol, par stolica, klupa, uglavnom, za druženje i ruženje, kako to već zna biti u veselom društvu. Je, često se znala zalomiti i koja čaša previše a onda je bila Joži više nego dobro mjesto za spavanje, još kada mrak padne, super! Dva pajdaša našli su se nakon dužeg vremena tu, valjda nakon petnaest let! Sreli su se dole na cesti... i krenule priče. Pa dojdi buš videl kak sam grunt počistil, kakve sam trešnje, jabuke i oreh posadil,…makar se sad baš ne vidi kaj je kaj, ali budeš došel i kad trešnje budu zrele... kakve su ti to fine črešnje, da samo znaš, cijepil sam ju s one črešnje kaj smo kak dečeci krali i bežali s nje, se sećaš kak bile debele, slatke …e tak ti je i ova! Prisjećanja nisu mogla samo tako stati. U malu vikendici ušao je još jedan pajdaš koji se također dobro sjećao prošlih veselih vremena, susjed Jura. Priču koju je započeo Joža, dopunjavao je ili ispravljao Branko. iIli obrnuto. E...Nostalgija za onim vremenom kojegnikada više neće biti. Branko je skoro 40 godina bio u Njemačkoj, vratio se u mirovinu, i konačno je imao vremena za pretresanje događaja iz mladosti, čašica za čašicom, priče se oduljile. Čak su i zapjevali stare popevke. Vatrica je gorela, toplo je bilo...kad veli Joža da bu moral donesti koje drevo za hititi na vatru, jer su sva drva skurili. On otvori vrata, kad ono, vani napadalo već skoro pol metra snijega, puše jaki sjeverac... jedva je vrata zatvoril.I...kaj sad? Branko se zabezaknul, nije imal pojma da se vani takva mećava .Joža je nametal drva, malo su mokra, ali nema veze. Budu duže trajala. I tak… Branko veli da on odma mora doma, kolko je vur, skoro polnoći...kmica, ali snijeg je pa se još i dobro vidi. Bude on, bude... pomalo, kad se malo zravna, otišel po brijegu, pa bu već našel stazu...pa vide se svjetla ispod, uz cestu. Samo treba preprtiti dvadeset, trideset metara do cestice šri vrhu brega, a od tam je lako! A pajdaši su ga molili da ostane u klijeti, ma kam ide sad,…buš opal, se sigurno ko sam vrag skliže, pa još u tim niskim cipelima s glatkim potplatima. Kak da openke deneš na noge!
Ima
mesta, buju nekak prespali, kaj sad! Jutro je jutro, bolje se vidi, a
možda bude i snijeg prestal padati. Ali
ne, Branko nije htio ni čuti, jer kaj bu žena
rekla, već je ionak predugo ostal, a i popil je previše, kaj je, jee. I tak, u tim
finim cipelama je krenuo prema vrhu brega na put, ali puta nema, nema pa nema!
Onda se odlučio spustiti ravno niz onaj najstrmiji komad, tam je već i zadnja
lampa od rasvjete blizu. I spustio se već više od pola puta, kad se poskliznul
tak da se otkotrljal kroz snijeg i više nije imal snage da se izravna., a dobro se i popilo. Malo se i prestrašil. Nekak se našel na drugoj strani, a lampu više nije
videl. Sam mi je tak rekel. Batrgal se tak, pokušaval se dići na noge, ali ti vražje glatke cipele su bile zaribana stvar, a i noga
ga je boljela. Kak se i pridigel, odmah je i natrag opal. I umoran je bil, baš fest. I počel je dozivati pomoć…hej…ljudi,
pomoć, sve tak na ležećki, u snijegu. Za to vrijeme, Muki je valjda čul je da je netko
tam i odjuril prema promrzlom Branku i
njuškom ga je gural po licu, polizal nos lice i tak.... Branko sretan, sav
smrznut i nekak se pridigel iz snijega i skoro četveronoške za Mukijem. Stigli su do ceste i lampe.
Muki je pratil Branka sve do njegove kuće. Tak mi je ispričal. Nakon par dana, kad se stradalnik oporavil od prehlade i bolnog koljena, potražil je Mukija. Da nije
bilo Mukice, ma…ko zna kak bi to završilo? I, kupil je veliku vreću pseće hrane i
par konzervi za dobrog peseka. I
tak vam pak jednu večer, kad se vraćal iz
birtije, vidi on Mukija pred
ogradom od suseda Iveka. Do kasnih sati Branko se u veselom društvu prisjećal mladosti,
ljubavnih situacija, kak to već ide. Gleda
on…Mukica obilazi oko jedne ograde, pokušava se provući unutra, ne ide. Gleda malo
bolje, a ono u ogradi jedna pesica trčkara. Belica. Mukica cvili i milo gleda prema
pesici. Opet pokušava unutra, ali…nogice su kratke i nikak ne može preskočiti
ogradu a niti se provući. E tu Branku bljesne da se Muki malo zaljubil. I tak… imal je veliko razumijevanje
za ljubavne jade, uzel je Mukija u ruke
pa ga podigel preko ograde i spustil na drugu stranu. Pa nek dođe i on do svoje ljubavi! Mukica je
bil sigurno presretan.Uglavnom, drugo jutro je siromah bio istjeran iz dvorišta čim su ga ga vidjeli da se mota oko male pesice. Nakon par tjedana uz sav oprez i čuvanje Bele od nepoželjnih
udvarača dalo se primijetiti da Bela nije bucasta samo od hrane. I tak…na svijet je stigao Bruno, i njegova dva brata. Ta
neplanirana pseća familija je izazvala i svađu, u prvi mah. Branku su jako
zamjerili…pa kak si to mogel napraviti, kaj se ti petljaš, a naša sirota Bela? No nisu se dugo
srdili, lijepo su se dogovorili, jedan pes ide ocu, to je bil naravno Muki,
jedan ostaje s Belom, jedan štenac je završio voljen i pažen, čak u inozemstvu.
Bruno je proslijeđen Mukiju i njegovom gazdi
da bi preuzeli brigu o njemu. Tak
je Muki postal“ samohrani otac" Brunčeku. Skupa naganjaju i lisice i divlje svinje…laju sve u šesnaest. Čuvaju cijeli brijeg, ovakvi mali. Ali jako se vole i maziti, to vidite. Je, je… tak vam je to
bilo. Tak je ovaj mali lajavac Bruno došel na svijet. Jel tak Brunček?- Bruno je mahnuo repom, bila je to njegova točka za kraj priče.
Nema komentara:
Objavi komentar