Kiki i Riki

 

Kiki…i Riki

Ovo je  kratka priča o Kikiju i Rikiju, istinita priča ,ozbiljno . Pitam se da li su Kiki i Riki čuli za jednog  Ferdinanda koji  još uvijek sjedi tamo negdje ispod stabla i miriši cvijeće ? Sumnjam…Oni ne gledaju televiziju, ne čitaju stripove. A ipak, imaju s Ferdinandom neke sličnosti; blage su naravi, ni mrava ne bi zgazili, osim slučajno, ne bi oni nikada ništa  srušili ili slomili, osim,naravno, opet sasvim slučajno. Malo su trapavi ali, takva im je konstitucija;  korpulentni su.  Nije ni važno jer Kiki, a ni Riki nisu baletani, ni čuli nisu za balet. Kiki I Riki su bikovi.

Žive u svojem prostoru ; ne mare previše za  znatiželjnike koji zaviruju kroz ogradu, ali dovoljno je  da jedan od njih okrene glavu i pogleda  prolaznika pa da taj produži svojim putem brzim korakom.

Gazdu znaju po glasu i koraku tada  znaju da će dobiti hranu, ili će im  gazda  iščetkati leđa  četkom.To godi.

Ima jedna zgoda kada je stara gazdarica majka, nazvala sina koji je bio usred poslovnog sastanka  kompanije. Bila je u velikoj panici, nije htjela smetati sinu na poslu, ali... nije znala što da radi! Kada je telefonom  dobila sina,  paničnim glasom ga  je obavijestila  o zbivanjima kod kuće: „Kiki je ušel  u staru hižu, …krenul je  na tavan!!!  Na pol štengi  je i ne zna ni sim ni tam!“ Unutar ograde, naime, nalazi se i stara kuća domaćina, hiža; tek se povremeno prozračuje za lijepa sunčana vremena. Sad je Kiki, sasvim nenadano, odlučio  istražiti kako je unutar te  kuće u kojoj nikada  nije bio. Pa je zaglavio.

 Mladi gazda, bio je u gradu, u firmi… sastanak upravnog odbora bio je u tijeku, važna rasprava se vodila  no, on je od prve  shvatio ozbiljnost situacije te zamolio za razumijevanje, jer situacija je i bila , hmm.. krajnje delikatna!

Sjeo je u auto i smjesta odjurio kući.Trebalo mu je desetak  minuta.  Kada je stigao, odmah je snimio situaciju koja nije bila  neozbiljna. Na prvi pogled scena kojoj su svjedočili sad već brojni promatrači  na sigurnoj udaljenosti od rogatog istraživača, bila je u neku ruku tragična u neku ruku, ha… komična, jer... Kiki je zaglavio na pola stubišta. Hrabriji susjedi  pokušavali su nabaciti omču Kikiju  preko rogate glave, no nije išlo. Prostor je bio malo skučen za tu vrstu hvatanja.

Pokušaji  da se bika teškog gotovo tonu, nagovori da se spusti  niz  drvene stepenice  bili su sve redom neuspješni. A tek savjeti , upravo  za „zbirku bisera“ !  Teoretskih savjetnika kao u priči, a u praksi nitko da priđe bliže od 2 metra.  Spominjalo se i mesara kao najbolje rješenje.   Sreća da je Kiki  sam uspio dokučiti način na koji se treba spustiti. Natraške pomalo. Kao da je pomislio: „Eee.. ako me ovi budu spašavali, ode meni  glava!“

Kiki se dakle na kraju parade  uspješno sam spustio niz  stube, neozlijeđen, ali uplašen i zbunjen. Stubište je pritom sasvim demolirao, no, sačuvao je noge, a to  je bilo najvažnije.

 Kad su ga naposlijetku uveli u njegovu nastambu i smjestili pokraj Rikija koji je mirno preživao sijeno,  Kiki je malo tresao glavom i udario par puta rogom u debelu  drvenu gredu.  Nakon što su svi otišli prihvatio se i on preživanja sijena . Riki ga je samo jednom pogledao, bubnuo rogom u jasle  i mahnuo dva  puta žestoko repom, rastjerujući dosadne muhe. Što  je on mislio o Kikijevoj avanturi, ostala je tajna.