Sumrak dana
Bila je jesen, a vruće je bilo zadnjih dana kao usred ljeta. Neka sparina se uvukla u kuće i stanove; pravo bablje ljeto!
Josip se vraćao ravno kući s posla; radio je na gradilištu kao zidar i bio je umoran. Umoran od posla, umoran od sunca, umoran još od sinoćnjeg lumperaja! Uglavnom, bio je umoran kao prebijeni pas. Nikako se nije mogao sjetiti kako je sinoć dospio kući, a niti koliko je popio.
Pa ne može Joža odbiti ljude kada ga počaste, a nije ni on zadnji papak da ne bi uzvratio!
I tako... negdje kažu, zrno po zrno – pogača, kod Jože je pak bilo čaša po čaša - lomača, jer, bilo mu je vruće, jako, jako vruće, jedino se toga sjećao. A jutrom se mora rano na posao.
Sada je samo jedva čekao da legne u krevet i da spava, spava...Jedva da se skinuo, a već je zaspao snom premorenog čovjeka, snom koji je graničio s bunilom. Spava Josip, no... odjednom ga probudi truba nekog auta i on jednim okom poviri na sat. Kad tamo ...6 sati!!! Skoči on, prokune budilicu jer nije zvonila u pola 6, obuče se na brzinu i onako neumiven izjuri van, trkom na autobus! Još mu nije bilo jasno kako je toliko spavao pa još jednom prokune prokletu uru. Napipa češalj u džepu i provuče ga kroz kosu; sve to u turbo brzini.
Sjeti se ipak nekako da žena nije bila u sobi, a nije vidio ni sina da spava. Vrag će ga znati kuda su već odlutali, ali što me nisu probudili, bene jedne! Sad je bio ljut i na ženu. Kod mosta u blizini autobusne stanice sretne jednog svog prijana, brata po vinu i lumperaju, koji ga veselo pozdravi i pomalo začuđen upita „ Kam tak žuriš, Jožek ?“ Josip se lecne na tako glupo pitanje i obrecnu se na prijana „Na posel, kam bi drugam?!“
Joža je bio vrlo savjestan radnik, bez obzira na „druženja“ poslije posla. Mrzio je i samu pomisao da bi mogao zakasniti. On nikada nije kasnio! Za njega je vrijedilo pravilo – bolje doći pola sata ranije nego minutu kasnije. Naravno, ovo pravilo se nipošto nije odnosilo na povratak kući. Posao je posao i on je do toga držao! Prijan je pak ostao zabezeknuto gledati za njim.
Uđe on u autobus i stisne se na sjedalu s rastućom nelagodom i strepnjom “Sad će mi onaj smrad od šefa krv na slamku piti, znam ja njega; dupli posao će mi natovariti, taj gad samo čeka jedan krivi korak da me uzme na red. Ali... pokazat ću ja njemu...pokazat ću ja svima njima, samo neka pisnu !“ - i Josip zaškripi snažno zubima. Kako je bio u velikoj brizi i još prilično mamuran od sna, nije vidio da u autobusu nema nikoga od njegovih stalnih ili povremenih jutarnjih suputnika.
Kada je prešao u tramvaj, primjeti on da se nekako jako smračilo, naoblačilo, što li. ..
„Kako sad to, pa ni kišobran nisam ponio! Pas mater i prognozi i vremenu!“ - ljutio se iznenađeni Josip. Kao da će mrak, a tek je rano jutro! Ovdje nešto ne valja, nikako ne valja! Pogleda opet u nebo; sunca definitivno nema, ali nema niti oblaka… Jednostavno, smračilo se, sasvim se smračilo.
Oblije ga hladan znoj, srce mu stane lupati sve brže i brže; imao je pravi napad panike!
Uzalud se pokušavao prisjetiti neke najavljene pomrčine Sunca. Počne sam sebe smirivati;doći će netko tko će objasniti ljudima što se to zbiva. Nekakva civilna zaštita, policija ili neka služba će uputiti ljude ... nekamo ... nije bio sposoban razmišljati od silnog straha dok je tramvaj prolazio kroz sve gušći mrak.
Ali ne... ništa se od toga nije dogodilo, a sumrak se pretvorio u potpuni mrak. Dok se sad nešto sporijim i pomalo teturavim hodom primicao svojem gradilištu koje je bilo u samom centru grada, vidio je skele, zaštitnu ogradu, ali, ljudi ... gdje su radnici?! Sve mu se pomutilo od silnog straha i on se nasloni na zid neke zgrade, sav u jednoj vodi. Nije mogao shvatiti ove ljude koji prolaze ulicom! Idu mrtvi – hladni svojim poslom, a stiže smak svijeta!Sve je gotovo, a oni, hodaju kao roboti, niti korak da bi malo rastegnuli! Htio im je viknuti.. Dolazi smak svijeta usred dana a vi, telci jedni, niti korak niste rastegnuli, ništa vas ne tangira! Jooj!… Bože dragi!- Josip je bio prestravljen.
Gospođa srednjih godina koja je prolazila primijeti blijedog muškarca koji je izgledao kao da će se svake sekunde onesvijestiti. Zastane i upita Jožu da li mu je dobro.
„Pa…ja...ovaj.. da, ne .. ma… gospođo,šta je ovo, što se to događa, za ime božje?“- konačno propenta on pokazujući drhtavom rukom prema nebu.
„Ne znam na što mislite gospodine, meni se čini sve prilično normalno.“ - žena odgovori, žaleći što nije samo prošla pokraj ovog čudnog svata.
„Ali gospođo, kako normalno, nije nikako normalno da je sada takav mrak, kako to može biti normalno???!!!...“ - gotovo je cvilio Joža.
Tada žena shvati, nešto po tom njegovom staklastom pogledu, a nešto intuitivno, da razgovara s nekim kome se štošta pobrkalo u glavi te mu strpljivo, polako govoreći, objasni: „Pa sada je pola osam sati gospodine i sve je potpuno u redu, samo se vi smirite. No, vidjevši da to neće biti dovoljno detaljno objašnjenje, doda : „Pola osam... večer je gospodine, kako bi moglo navečer biti nego mračno?!“
Žena produži dalje odmahujući glavom, a Josipu je trebalo malo više vremena da te nove informacije nađu put do njegove pomućene svijesti. Eto, do prije par minuta je bio spreman na najgore, na kraj... a gle sad !Osjeti olakšanje, ali se začas ponovo zabrine. Tko ga je sve vidio da ide na posao?! Što li će misliti? Morat će izmisliti neki fuš, jer ako bi njegovi pajdaši doznali za ovu zabunu, hmm ... ne bi imao mira dok je živ!
I tako, sretan što je preživio sumrak dana, uđe u prvu birtiju gdje se pije s nogu i trgne jednu duplu ljutu da se oporavi od ovog traumatičnog iskustva.
Bila je jesen, a vruće je bilo zadnjih dana kao usred ljeta. Neka sparina se uvukla u kuće i stanove; pravo bablje ljeto!
Josip se vraćao ravno kući s posla; radio je na gradilištu kao zidar i bio je umoran. Umoran od posla, umoran od sunca, umoran još od sinoćnjeg lumperaja! Uglavnom, bio je umoran kao prebijeni pas. Nikako se nije mogao sjetiti kako je sinoć dospio kući, a niti koliko je popio.
Pa ne može Joža odbiti ljude kada ga počaste, a nije ni on zadnji papak da ne bi uzvratio!
I tako... negdje kažu, zrno po zrno – pogača, kod Jože je pak bilo čaša po čaša - lomača, jer, bilo mu je vruće, jako, jako vruće, jedino se toga sjećao. A jutrom se mora rano na posao.
Sada je samo jedva čekao da legne u krevet i da spava, spava...Jedva da se skinuo, a već je zaspao snom premorenog čovjeka, snom koji je graničio s bunilom. Spava Josip, no... odjednom ga probudi truba nekog auta i on jednim okom poviri na sat. Kad tamo ...6 sati!!! Skoči on, prokune budilicu jer nije zvonila u pola 6, obuče se na brzinu i onako neumiven izjuri van, trkom na autobus! Još mu nije bilo jasno kako je toliko spavao pa još jednom prokune prokletu uru. Napipa češalj u džepu i provuče ga kroz kosu; sve to u turbo brzini.
Sjeti se ipak nekako da žena nije bila u sobi, a nije vidio ni sina da spava. Vrag će ga znati kuda su već odlutali, ali što me nisu probudili, bene jedne! Sad je bio ljut i na ženu. Kod mosta u blizini autobusne stanice sretne jednog svog prijana, brata po vinu i lumperaju, koji ga veselo pozdravi i pomalo začuđen upita „ Kam tak žuriš, Jožek ?“ Josip se lecne na tako glupo pitanje i obrecnu se na prijana „Na posel, kam bi drugam?!“
Joža je bio vrlo savjestan radnik, bez obzira na „druženja“ poslije posla. Mrzio je i samu pomisao da bi mogao zakasniti. On nikada nije kasnio! Za njega je vrijedilo pravilo – bolje doći pola sata ranije nego minutu kasnije. Naravno, ovo pravilo se nipošto nije odnosilo na povratak kući. Posao je posao i on je do toga držao! Prijan je pak ostao zabezeknuto gledati za njim.
Uđe on u autobus i stisne se na sjedalu s rastućom nelagodom i strepnjom “Sad će mi onaj smrad od šefa krv na slamku piti, znam ja njega; dupli posao će mi natovariti, taj gad samo čeka jedan krivi korak da me uzme na red. Ali... pokazat ću ja njemu...pokazat ću ja svima njima, samo neka pisnu !“ - i Josip zaškripi snažno zubima. Kako je bio u velikoj brizi i još prilično mamuran od sna, nije vidio da u autobusu nema nikoga od njegovih stalnih ili povremenih jutarnjih suputnika.
Kada je prešao u tramvaj, primjeti on da se nekako jako smračilo, naoblačilo, što li. ..
„Kako sad to, pa ni kišobran nisam ponio! Pas mater i prognozi i vremenu!“ - ljutio se iznenađeni Josip. Kao da će mrak, a tek je rano jutro! Ovdje nešto ne valja, nikako ne valja! Pogleda opet u nebo; sunca definitivno nema, ali nema niti oblaka… Jednostavno, smračilo se, sasvim se smračilo.
Oblije ga hladan znoj, srce mu stane lupati sve brže i brže; imao je pravi napad panike!
Uzalud se pokušavao prisjetiti neke najavljene pomrčine Sunca. Počne sam sebe smirivati;doći će netko tko će objasniti ljudima što se to zbiva. Nekakva civilna zaštita, policija ili neka služba će uputiti ljude ... nekamo ... nije bio sposoban razmišljati od silnog straha dok je tramvaj prolazio kroz sve gušći mrak.
Ali ne... ništa se od toga nije dogodilo, a sumrak se pretvorio u potpuni mrak. Dok se sad nešto sporijim i pomalo teturavim hodom primicao svojem gradilištu koje je bilo u samom centru grada, vidio je skele, zaštitnu ogradu, ali, ljudi ... gdje su radnici?! Sve mu se pomutilo od silnog straha i on se nasloni na zid neke zgrade, sav u jednoj vodi. Nije mogao shvatiti ove ljude koji prolaze ulicom! Idu mrtvi – hladni svojim poslom, a stiže smak svijeta!Sve je gotovo, a oni, hodaju kao roboti, niti korak da bi malo rastegnuli! Htio im je viknuti.. Dolazi smak svijeta usred dana a vi, telci jedni, niti korak niste rastegnuli, ništa vas ne tangira! Jooj!… Bože dragi!- Josip je bio prestravljen.
Gospođa srednjih godina koja je prolazila primijeti blijedog muškarca koji je izgledao kao da će se svake sekunde onesvijestiti. Zastane i upita Jožu da li mu je dobro.
„Pa…ja...ovaj.. da, ne .. ma… gospođo,šta je ovo, što se to događa, za ime božje?“- konačno propenta on pokazujući drhtavom rukom prema nebu.
„Ne znam na što mislite gospodine, meni se čini sve prilično normalno.“ - žena odgovori, žaleći što nije samo prošla pokraj ovog čudnog svata.
„Ali gospođo, kako normalno, nije nikako normalno da je sada takav mrak, kako to može biti normalno???!!!...“ - gotovo je cvilio Joža.
Tada žena shvati, nešto po tom njegovom staklastom pogledu, a nešto intuitivno, da razgovara s nekim kome se štošta pobrkalo u glavi te mu strpljivo, polako govoreći, objasni: „Pa sada je pola osam sati gospodine i sve je potpuno u redu, samo se vi smirite. No, vidjevši da to neće biti dovoljno detaljno objašnjenje, doda : „Pola osam... večer je gospodine, kako bi moglo navečer biti nego mračno?!“
Žena produži dalje odmahujući glavom, a Josipu je trebalo malo više vremena da te nove informacije nađu put do njegove pomućene svijesti. Eto, do prije par minuta je bio spreman na najgore, na kraj... a gle sad !Osjeti olakšanje, ali se začas ponovo zabrine. Tko ga je sve vidio da ide na posao?! Što li će misliti? Morat će izmisliti neki fuš, jer ako bi njegovi pajdaši doznali za ovu zabunu, hmm ... ne bi imao mira dok je živ!
I tako, sretan što je preživio sumrak dana, uđe u prvu birtiju gdje se pije s nogu i trgne jednu duplu ljutu da se oporavi od ovog traumatičnog iskustva.
zvjezdanas80@gmail.com
Nema komentara:
Objavi komentar